5.11.07

Гробот на девојката со златна коса

Лежиш во темна и длабока
пукнатина во времето

Со прстите го зграбувам брегот
(те нема меѓу прстите)

Дрвото и неговата ноќ
ко две зелени вечности те чекаат на брегот

Твојот глас сонува нешто тешко
Во дното на каменот

Лежиш во темна и длабока
пукнатина во времето

(посветено на Јуле...почивај во мир девојко со златна коса)
- Сања, жал ми е многу

3 comments:

Anonymous said...

Ova se desaav koganekoj ne e pokraj tebe:
VOMOMENTOV MISLEJKI NA TEBE SE NAVRAKAM NA NASITE SPOMENI KOI VERUVAM KE NI NEDOSTIGAAT! SAKAM DA TE VIDAM,
NO NEMOZAM,SAKAM DA TE DOPRAM NO NEMOZAM. NO MOZAM DA TE NATERAM BAREM DA POMISLIS NA MENE...
ZATOA UZIVAJ, SAKAJ ME... ZASTO I TI SI SAKAN/A ODMENE.
NEMOJ DA SE KAES ZOSTO ZIVOTOT NE E VECEN...!

*АНУШКА* said...

Многу се чудни патиштата господови...можеби таа личност не е веќе физички присутна, но знам дека засекогаш ќе остане во мислите на сите оние кои искрено ја сакале.
Со почит!

SANJICKA said...

NEZNAM STO DA KAZAM...DENESKA NAVRSUVAAT TOCNO 2 MESECI KAKO NEJZE JA NEMA...SEUSTE NEMOZAM DA POVERUVAM...I NEZNAM DALI NEKOGAS KE MOZAM...VO SEKOJ SLUCAJ SPOMENOT ZA JULE KE OSTANE DA ZIVEE VO MENE SE DUR I JAS PRESTOJUVAM NA OVOJ SVET.NEJZINATA STIHIJNA BORBA SO SE STO JA OPKRUZUVASE,BORBATA SO LUGJETO STO NE JA RAZBIRAA I PRED SE...BORBATA SO SAMATA SEBE...TOA E NESTO STO ZASEKOGAS KE OSTANE VREZANO VO MENE.
POCIVAJ VO MIR DRUGARKE!!!